Serija „Adolescencija”: zamke manosfere

“Muškarcu ništa nije toliko potrebno kao društvo inteligentne žene.” – Lav Tolstoj, Rat i mir

Koga je ostavila ravnodušnom Netfliksova drama „Adolescencija” koja se bavi radikalizacijom dece, i njenim tragičnim posledicama?

Pre svega serija predstavlja masterklas u inovativnom, umetničkom storitelingu. U četiri brilijatno napisane i režirane epizode, pružajući publici seriju posebne kinematografske vrednosti, prikazana je tragedija koja osvetljava intimu jedne obične, radničke porodice, u kojoj majka nije alkoholičar, otac nije nasilnik, i deca su dobra, dok se ne desi zločin, i na taj način pogađa u srž problema savremenog društva.

Piše: Milica Momčilović

 

Serija je oborila sve rajtinge u istoriji Velike Britanije sa gotovo sedam miliona gledaoca u prvoj nedelji prikazivanja.

Izmišljena priča koju prati „Adolescencija”, naziv za prelazno i najobimnije doba čovekovog razvoja, otvorila je nešto što većina publike nije očekivala, a to je prostor za razmišljanje o opštoj ranjivosti, i o društvenom sistemu koji izneveri mnoge, čak i pre nego što iko bude povređen. Fokus je na glavnom osumnjičenom za brutalno ubistvo drugarice iz škole, dečaku, Džejmiju, koji je tek kročio u pubertet, i komplikovanoj i surovoj istini u kojoj je on jednako krivac i žrtva.

Fokus je i na porodicama dece koja su uhapšena i/ili osuđena, koji se bore da shvate kako je dete koje su doneli na svet („mi smo ga stvorili, zar ne?“), dete koje su voleli, koje su toliko želeli, bilo sposobno za tako gnusno i varvarsko dela nasilja.

Džejmi je spolja normalno, dobro prilagođeno dete. Ali priča oko njega, u školi i na socijalnim mrežama, počinje da naginje ka inselima i manosferi. Polako se stvara slika o tome kako je jedan normalan dečak postao radikalizovan, a da niko to nije primetio.

Za mnoge je svaka epizoda serije jedan neugodan sat, i kao da bez stida ističe ono što niko ne sme javno da izgovori: Da nisu samo „određena deca iz odredjenih kuća“ ta koja mogu biti počinioci zločina.

Savršeno je prikazana neverovatno složena i često turbulentna stvarnost odrastanja i razvoja u današnjem svetu. Otkriva razorne posledice koje se mogu desiti kada mladi ljudi izgube fokus. Dodatno ukazuje na nedostak zdrave komunikacije, bliskosti, i bezbednih prostora za razgovor. Za svako dete takav prostor bi trebalo da bude pre svega u kući, pa u školi, pa u društvu. Bez toga, rizik je da skliznu kroz pukotine. Pukotine koje postoje u kućama, školama, porodicama i zajednicama, jednostavno svuda.

Šta je manosfera?

‘Manosfera’ je termin koji se koristi da opiše kolekciju onlajn zajednica u kojima se muškarci okupljaju da razgovaraju o pitanjima koja se tiču muškosti, odnosa i polova. Ali ono što zvuči kao onlajn grupa za podršku dečacima i muškarcima koji se bore sa identitetom je upravo suprotno. Ovi prostori, u obliku blogova, veb stranica i onlajn foruma, često skreću u mizoginu retoriku, promovišući toksične ideje koje održavaju nejednakost, i zalažu se za povratak tradicionalne rodne uloge.

Endrju Tejt, samoproglašeni ženomrzac, često se pominje kao kralj ove zajednice. Čovek koji možda zna da zavede ženu, ali sigurno ne zna kako da odneguje zdravu i stabilnu vezu. I ne samo on, manosfera je dom raznih influensera od kojih mnogi dele ekstremne, anti-feminističke stavove.

Prema rečima stručnjaka, ove onlajn zajednice podstiču mladiće da usvoje veoma uski i agresivni oblik muškosti. U ovim prostorima, influenseri koriste jezik i simboliku da regrutuju sledbenike. Na primer, crvena pilula iz filma Matriks predstavlja ‘budjenje’ iz onoga što oni vide kao iluziju konvencionalnih verovanja o rodu.

Poput Džejmija, dečaci su danas indoktrinisani – instruisani da ne veruju sebi, da odbiju sve što se smatra ‘ženskim’, i da veruju da je pravičnost mit stvoren kako bi se potčinio muškarac.

Figure poput Tejta predstavljene su kao hrabri muškarci, istinoljubi, dok je Tajlor Svift, žena koja je izgradila svoju imperiju na talentu i napornom radu, i tako dospela na Forbsovu listu milijardera, orkestrirano ismevana i prezrena od rastuće grupe toksičnih mladića zato što je uspešna, uticajna, i ženskog roda.

Dvostruki standardi su brutalni. Dečaci su hranjeni narativom koji im govori da uspeh žena vide kao pretnju, a sopstveno nezadovoljstvo kao rezultat prirodne naklonosti prema njima –  umesto da razumeju životne mogućnosti, usvoje pravičnost, i jednakost u stvarnom svetu.

Razumevanje insel kulture

Međutim, onjaln sadržaji odvlače pažnju adolescenata u jednom pravcu. Grupe vršnjaka ih guraju u drugom. Nedostatak samopoštovanja i fokusa čini ih ranjivima, izgubljenima i usamljenima.

Kada policijski inspektori posete školu u koju ide Džejmi saznaju da su adolescenti veoma izloženi prostoru ‘manosfere’ (eng. manosphere). I dok inspektor sprovodi istragu među školarcima, njegov rođeni sin mu otkriva da je pogrešno protumačio niz emodžija koje je žrtva ostavila na Džejmijevom Instagram profilu.

Emodžiji su evoluirali dalje od jednostavnih piktograma, često služeći kao kodirani jezik među mladima. I ono za šta je inspektor verovao da su bili koketni komentari zapravo imaju mnogo mračnije značenje. Njegov sin, učenik iste škole, sada ocu objašnjava šta svaki emodži znači: pa tako 💊 znači: „Vidim istinu. „To je poziv na akciju od strane manosfere“, kaže sin svom ocu. Još jedna važna stvar koju otkriva je značenje pravila 80/20 i njegova povezanost sa emodžijem 💯. On kaže: „80 odsto žena privlači 20 odsto muškaraca. Žene, morate ih prevariti, jer ih nikada nećete dobiti na normalan način. 80 odsto žena je za vas nedostupno“, onda kaže da je on ‘incel.’  Ovde je otkriveno kako dečaci bivaju gurnuti u seksualne okvire odraslih pre nego što su uopšte ušli u pubertet. Džejmijev kardinalni greh je što je sa trinaest godina nevin! I upravo takvo ismevanje bilo je okidač za brutalno ubistvo devojčice.

U razgovoru sa psihologom, Džejmi očajnički insistira da nije gej, izmišlja priče o seksualnim susretima i nosi sramotu svoje nezainteresovanosti za fudbal kao otvorenu ranu – još jedan neuspeh u očevim očima. Kada promrmlja da je „ružan“, vidimo dete čije je samopoštovanje potpuno narušeno. Kada zamoli, pita psihologa (ženu) da li joj se „sviđa“, svedoci smo njegove očajničke potrebe da bude viđen, da se uveri – da se oseća kao da je dostojan. Ono što tada postaje tragično jasno je kako je Džejmijevo razumevanje muškosti sasvim izobličeno.

Ali to se nije dogodilo u mračnim uglovima interneta. To se dogodilo na vidnom mestu na njegovom Instagram feedu. Roditelji i policija (svi odrasli) nisu imali pojma. Tinejdžeri imaju svoj jezik. I kada ga je devojčica javno ponizila, njegov krhki identitet se u potpunosti srušio, a njegova anksioznost se pretvorila u ubilački bes.

Sada, ‘insel’ (eng. incel) = 🫘, ili nevoljni celibat (involuntary celibate), najopasniji je izdanak manosfere. Prema ekspertima, inseli su muškarci koji nisu u stanju da ostvare seksualne ili romantične odnose sa ženama, a za svoju frustraciju često krive same žene.

Seks ima mogućnost da razvije vezu između ljudi, i kako god da se odvije, može da se dogodi da se vežete za osobu. Pre onlajn pornografije, muškarci su bili suočeni sa stresom i neizvesnošću, tako su razvili veštine potrebne da osvoje nečije srce, dodatno, razvili su dovoljno hrabrosti da pitaju devojku za dejt, pa zatim i drugu, ukoliko bi prva rekla ne. Potrudili bi se da obuku čistu košulju, da vode smislen, i duhovit razgovor dok šetaju zajedno. I sasvim je nebitno je da li bi se ta veza nastavila pola veka, ili bi trajala nedelju dana, akteri ovakve priče nisu žrtve epidemije usamljenosti. Oni su ljudi u svetu koji je stvoren za ljude.

Najveći nusproizvod interneta je usamljenost, i pornografija je sastavni deo toga. Mnoge osobine koje nas čine ljudima – naše saosećanje, naša sposobnost da razmislimo o problemu, naša sposobnost da se zaljubimo i da se posvetimo ljudima koje volimo – su besmislene za algoritme koji vladaju našim životima. Oni su nas deformisali. Danas, mlade žene iz srednje klase, iznose utilitaran argument zašto snimaju seks video klipove na OnliFans-u – jer za dva sata zarade toliko koliko bi im trebalo za 40 sati ako rade kao konobarice. I konačno, eto kraja kapitalizmu. Faza u kojoj ništa nema nikakvu vrednost, ili značenje, osim svoje prodajne vrednosti.

Zdravo društvo zdrava deca

Svet je neizvestan, nestabilan, i duboko polarizovan. Feminizam se pozicionira kao problem, i to ne samo od strane muškaraca. Kada smo suočeni sa promenom i neizvesnošću, ljudska bića prirodno traže neko utočište. A kada se u tom odgovoru krije ideja o povratku u „zlatno doba“ kada su muškarci i žene znali precizno gde je kome mesto, i uloge koje bi trebalo da igraju, ovo doba postaje romantično, i odjednom ovaj narativ postaje privlačan poput serije Bridžerton.

Prema studiji iz 2022. objavljenoj u časopisu Current Psychiatry Reports journal, inseli su protivnici feminizma: „Pošto je feminizam promovisao i podsticao žene da imaju pravo na izbor seksualnog partnera, mnogo diskusija se povelo na insel forumima o potrebi da se napravi jasna podela rodnih uloga, i tako mnoga od predloženih rešenja uključuju neki oblik prinude, nasilništva, ili povratak monogamiji pod strogom patrijarhalnom vladavinom.“

Sa druge strane o usponu pokreta takozvanih tradicionalnih žena retko se govori. Sadržaj koje predstavnice ovog pokreta promovišu na mrežama duboko je regresivan, zabrinjavajući i na mnogo načina u skladu sa toksičnom mizoginijom.

 

Danas, usled veoma različitih prostora, virtualnih i realnih, u kojima se deca kreću u savremenom svetu, dobro, dosledno roditeljstvo nije uvek dovoljno da ih zaštiti od traume, niti je dovoljno da ih odvrati od toga da nanesu povredu drugom ljudskom biću.

Svako dete ima pozadinu svog ponašanja, delovanja i kontakte. Ako se ne odvoji vreme da se sazna, razume i prihvati njihova ličnost, sve ostalo može biti uzaludno. Jer, „pažnja je najređi i najčistiji oblik velikodušnosti”, kaže Sajmon Vel, misleći na potpunu otvorenost, nezamućenu egom, ili predrasudama. Ova ideja ima značajne implikacije na psihologiju, posebno kada se društvo bori sa široko rasprostranjenom anksioznošću i nepovezanošću.

Dečaci se ne rađaju mrzeći žene, umesto toga, kompleksni svetovi u kojima žive oblikuju ih i utiču na njihove stavove, sisteme vrednosti, ideologije i  verovanja. I tako danas izrastaju u muškarce koji su otuđeni, fokusirani na rezultate i sa duboko potisnutim emocijama. Adolescencija je poziv na buđenje. Jer evo neprijatne istine: U ovom trenutku hiljade dečaka su pogrbljeni nad ekranima upijajući iste otrovne narative koje su Džejmija pretvorile iz zbunjenog adolescenta, u ubicu. Oni se postepeno radikalizuju dok se društvo bavi svakodnevnim rutinama, često nesvesno transformacije koja se upravo dešava ispod zajedničkog krova. Ili kako se poetski završava druga epizoda serije obradom pesme Stinga, Fragile: „Perhaps this final act was meant to clinch a lifetime's argument, That nothing comes from violence and nothing ever could, For all those born beneath an angry star, Lest we forget how fragile we are”… „On and on…”

 

Reference:

1. Sparks B, Zidenberg AM, Olver ME. Involuntary Celibacy: A Review of Incel Ideology and Experiences with Dating, Rejection, and Associated Mental Health and Emotional Sequelae. Curr Psychiatry Rep. 2022 Dec;24(12):731-740. doi: 10.1007/s11920-022-01382-9. Epub 2022 Nov 17. PMID: 36394688; PMCID: PMC9780135.