Je l’ vi znate zapravo šta je naučnik?

Je l’ vi znate zapravo šta je naučnik? Ne, ozbiljno pitam. Ne kao uvod u predavanje, nego kao čovjek koji je predugo slušao rečenice tipa: „Aaa ti si naučnik, znači para kapa, ha?”

Koje pare, brate?

Piše: Riad Hajdarević

Odakle ta ideja da je 12 godina škole neka vrsta investicije koja automatski daje dividendu? Kao da si kupio dionice znanja pa sad ubireš profit. Realnost? Više liči na to da si uplatio premium pretplatu na konstantnu nesigurnost, povremenu egzistencijalnu krizu i platu koja te tjera da se pitaš da li si mogao biti, recimo, vodoinstalater s dostojanstvom.

Ali hajde da krenemo od početka.

Šta je uopšte naučnik u glavi prosječnog čovjeka? Lik u bijelom mantilu koji tamo nešto miješa,  nešto mjeri, nešto posmatra i dosta pametuje

U stvarnom svijetu? Naučnik je osoba koja 80% vremena pokušava shvatiti zašto eksperiment koji je jučer radio danas ne radi, i 20% vremena pokušava objasniti drugima zašto to nije zapravo katastrofa nego „interesantan rezultat”.

I onda dođe komšija i pita: „A šta ti tačno radiš?”

Pokušaš objasniti. Spomeneš hipotezu, metodologiju, statistiku.

On klimne glavom i kaže: „Aha… znači nešto s kompjuterima.”

Ti: Ma ja, kompjuteri ovo, ono…jašta, kako su tvoji?….I tu negdje pukne komunikacija.

Jer problem nije samo što ljudi ne znaju šta naučnik radi. Problem je što misle da znaju. I iz te lažne sigurnosti dolazi cijeli spektar ludila od antivaksera do ravnozemljaša .

Jer ako ne znaš kako nastaje znanje, ako nemaš pojma šta znači kontrolna grupa, šta znači statistička značajnost, šta znači „možda nismo sigurni”. 

U svrhu bolje komunikacije evo mali rječnik sa naučnog na normalan govor:

„Interesantno” = nemam pojma šta se dešava
„Vrlo interesantno” = A tek što sad nemam pojma šta se dešava
„Nije statistički značajno” = nema ništa od ovoga
„Postoji trend” = dva podatka se poklapaju pa se pravimo da nešto znači
„Potrebna su dodatna istraživanja” = nemamo blage veze
„Nije vjerovatno” = neće se desiti. Nikad!
„Teoretski moguće” = ono, skoro pa nemoguće.
„Robustan rezultat” = ovo zapravo drži vodu
„Preliminarni podaci” = tek smo počeli, al da bog da
„U skladu s literaturom” = ništa novo nismo našli
„Suprotno literaturi” = vrlo vjerovatno smo mi nešto zeznuli
„Optimizacija metode” = radimo isto peti put
„Reproducibilnost je izazov” = radilo je jednom i nikad više
„Ovo je kompleksno pitanje” = nemoj me više pitati
“Zanimljiva hipoteza” = ovo je glupost, totalna
„Nije optimalno” = katastrofa
„Može se poboljšati” = sve treba baciti
„Solidno” = preživjeli smo
„Dobro” = odlično je
„Ok” = slavimo večeras
„Greška u protokolu” = neko je zajebao
„Kontaminacija uzorka” = sve je propalo i neko je zajebao

 

Naravno da postoji i nepovjerenje pored nerazumjevanja. Kako i ne bi? Ljudi vide titule, čuju komplikovane riječi, i pretpostave da iza toga stoji neka tajna, neka elita koja “zna nešto što mi ne znamo”. A istina je daleko banalnija i, iskreno, pomalo razočaravajuća:

Ni mi često ne znamo.

Znamo malo više nego jučer. I nadamo se da sutra nećemo morati povući ono što danas mislimo da znamo.

To je nauka. Ne skup konačnih istina, nego proces stalnog ispravljanja vlastitih grešaka.

Ali pokušaj to objasniti nekome ko misli da je YouTube video ekvivalent peer-reviewed rada. A i oni sami od sebe nisu nista.

I tu dolazimo do najzabavnijeg dijela: percepcija da je naučnik neka vrsta privilegovane klase.

Jer, naravno, čim imaš diplomu, to znači da imaš i pare, stabilnost, i neku vrstu društvenog statusa. Je li?

Je li?

Realnost: ugovori na određeno, grantovi koji zavise od raspoloženja komisije, i konstantna borba da opravdaš vlastito postojanje kroz publikacije koje će pročitati deset ljudi od kojih te pet već ne voli.

Ali hajde, bar imamo titulu. To, očigledno, sve nadoknađuje.

U međuvremenu, isti ti ljudi koji misle da živiš kao aristokrata znanja, bez problema će dovesti u pitanje vakcine, gravitaciju ili oblik planete  jer su “čuli nešto”.

I onda se pitaš: gdje je tačno puklo?

Možda tamo gdje smo dopustili da nauka izgleda kao nešto nedodirljivo, umjesto kao nešto duboko ljudsko. Neuredno. Nesavršeno. Sporo. I, iznad svega, nesigurno.

Jer naučnik nije prorok. Nije ni genije u bijelom mantilu.

To je samo osoba koja je odlučila da joj je neznanje nepodnošljivo  pa ga pokušava smanjiti, milimetar po milimetar.

Bez garancije. Bez glamura. I, da razbijemo iluziju do kraja i često bez para.

Pa sljedeći put kad čujete da je neko “naučnik”, nemojte odmah zamišljati luksuz, tajne i moć.

Zamislite osobu koja sjedi u tri ujutro, gleda u rezultate koji nemaju smisla i tiho govori:

„Dobro… šta sam sad pogriješio?”

To vam je, otprilike, to.