Problem pojave kognitivne predaje – fenomena da se ljudi kognitivno ne upinju, ne čine napor da nauče, shvate i „provuku kroz mozak” informacije te da ih aktivno koriste, nego se više oslanjaju na umjetnu inteligenciju, nije nešto što muči samo mene. Očito muči i dobitnika Nobelove nagrade iz ekonomije, Darona Acemoglua i niz drugih umova današnjice. U februaru 2026. MIT je objavio rad AI, ljudska spoznaja i kolaps znanja, čiji su autori Daron Acemoglu, Dingwen Kong i Asuman Ozdaglar. Oni su kreirali dinamički model učenja i donošenja odluka u kojem uspješne odluke zahtijevaju kombiniranje zajedničkog opšteg znanja na razini zajednice s individualnim, kontekstualno specifičnim znanjem; ova dva doprinosa se nadopunjuju.
Bit njihovog rada je upozorenje da, ako umjetna inteligencija daje previše tačne odgovore, doći će do kolapsa ljudskog znanja. U potpunosti. Ne degradiranja. Ne na malo. Nego kolaps.
Stvar je u tome da, ako osoba dobija tačne odgovore od AI, to je dobro na kratke staze, jer se štedi vrijeme. Ali na duge staze, upravo ono o čemu sam pisala u prethodnom tekstu, ljudi prestaju sa kognitivnim radom koji je zapravo baza za rast znanja i održanje znanja.
I pazite – kognitivna predaja se događa sad kada modeli umjetne inteligencije i nisu baš tačni, nego i dalje ubacuju neke stvari koje su nečinjenične, dezinformacije, neprovjerene, haluciniraju. I ljudi se, uprkos tim upozorenjima, ipak oslanjanju na modele, čak i da im planiraju život. Ako je sad tako, šta će biti ako AI postane izuzetno tačna – onda ćemo baciti mozak na pašu.
Prema Acemoglu et al. ako je tačnost AI modela skromna, onda imamo situaciju da AI pomaže na margini, ljudi i dalje uče dovoljno da bi održali kolektivno znanje, i tako svi dobivaju.
Međutim, ako je tačnost AI modela visoka, onda imamo katastrofu. AI je dovoljno tačna da se samostalno učenje čini nepotrebnim te se ljudski napor učenja urušava. Baza znanja na kojoj je UI obučena više se ne osvježava niti proširuje. Inovacija prvo stagnira, a zatim se zaustavlja.
U radu se pokazuje kako bi mogla postojati dva stabilna stanja i to stanje visokog znanja u kojem ljudsko učenje i pomoć AI produktivno koegzistiraju te stanje stabilnog kolapsa znanja u kojem je kolektivno ljudsko znanje efektivno nestalo, pojedinci i dalje primaju dobre personalizirane preporuke umjetne inteligencije, ali zajednička intelektualna infrastruktura koja omogućuje nova otkrića je nestala.
Pri tome, ova stanja ovise od ključnih faktora poput resursa. Osnovnih resursa kao što je to struja. I ako bi se struja isključila sistemu u kojoj je intelektualna infrastruktura prestala postojati, to bi bio kolaps. Stvaramo društvo ovisno o struji i AI infrastrukturi. Problem je što AI ne može sam podizati prečku dostignuća, ne može sam proširivati znanje, ne može biti radoznao. To je na nama.
AI je prvobitno bio zamišljen kao alatka. Ali X u jednačini je bilo to što ima dosta ljudi koji su kognitivno lijeni – outsourcanje kognitivnih funkcija je kraći način. Kao kada umjesto da nađemo sami odgovor na neku zagonetku, okrenemo zadnju stranicu tamo gdje su rješenja.
Većina ljudi traži prečice – prečice za vitkiju liniju, za zdravlje, sticanje mišića pa i inteligenciju.
Ono što Acemoglu et al. nisu spomenuli jeste problem AI kanibalizma – da, ako se umjetna inteligencija trenira, “hrani” podacima koje je kreirala umjetna inteligencija (recimo slike, tekstovi) dolazi do kolapsa informacija, odnosno informacije postaju besmislene, nečitke, neprepoznatljive. Stoga je za opstanak umjetne inteligencije neophodno i ljudsko razmišljanje, kreativnost, imaginacija, kritičko mišljenje, pa i improvizacija.
Acemoglu, inače tursko-američki profesor ekonomije pri MIT, porijeklom iz Armenije 2024. godine je podijelio Nobelovu nagradu iz ekonomije sa Simonom Johnsonom i Jamesom A. Robinsonom – za njihova istraživanja o tome kako društvene i političke institucije utiču na ekonomski prosperitet država. Oni su pokazali kako zemlje s inkluzivnim institucijama (vladavina prava, zaštita prava građana, ravnopravne šanse) imaju veći ekonomski rast, dok zemlje s eksploatatorskim institucijama (korupcija, slaba pravna zaštita, koncentracija moći) zaostaju u razvoju. Daron Acemoglu se bavio i pitanjem utjecaja kolonijalizma na ekonomski razvoj.
Izvori:
- X https://x.com/socialwithaayan/status/2039277862075896256
- Daron Acemoglu, Dingwen Kong, and Asuman Ozdaglar, “AI, Human Cognition and Knowledge Collapse,” NBER Working Paper 34910 (2026), https://doi.org/10.3386/w34910.
