Naučnici su nam poručili da su, izgleda, našli genetički profil monogamije. Tj. ako ono što su pronašli važi i za ljudi, ali nam obećavaju da se pronađeni mehanizam najvjerovatnije preslikava i na nas kao vrstu.
U radu, objavljenom 7. januara 2019. u Proceedings of the National Academy of Sciences, pod, jel’ kriptičnim nazivom “Conserved transcriptomic profiles underpin monogamy across vertebrates”, naučnici sa Univerziteta Texas u Austinu su poredili DNK vrsta kičmenjaka koje pokazuju monogamno ponašanje i 5 koje nisu monogamne. U istraživanju su bile uključene ribe iz grupe ciklida, žabe Oophaga pumilio i Ranitomeya imitator, ptice iz reda vračarki sivi popić (Prunella modularis) i trepteljka poljarica (Anthus spinoletta) te nekoliko vrsta glodara – voluharice Microtus pennsylvanicus i Microtus ochrogaster, te miševi Peromyscus maniculatus i Peromyscus californicus.
Izgleda da monogamija ima veze sa ekspresijom određenih gena u nervnim stanicama i to gena važnih za nervni razvoj, učenje, pamćenje i signaliziranje između stanica.
Ekspresija gena je, da podsjetimo, izraz aktivnosti gena – neki gen može postojati u genomu, a da nije “uključen” tj. nema ekspresiju. Tim iz Austina je u istraživanju pronašao 24 gena čija ekspresija – ili njen nedostatak – mogu signifikantno biti povezani sa monogamnim ponašanjem. Jednostavno, monogamija se kod nekih vrsta pokazala kao dobar evolutivni mehanizam i više je jedinki sa “monogamnom kombinacijom” preživljavalo i prenosilo tu osobinu da iduće generacije. Generalno, vrste koje više moraju uložiti u podizanje potomstva su više sklonije monogamiji. Recimo ptice, jer je potrebno da jedna ptica leži na jajima i mladima dok je druga u potrazi za hranom.
Ono što je bitno istaći za ovaj rad, jeste to da parametri definiranja monogamije koje su ovdje koristili naučnici nisu baš isti oni parametri na koje mi pomislimo kada želimo opisati monogamiju. Mi obično smatramo da je to “dok nas smrt ne rastavi” i vjernost, dok su naučnici imali malo manje romantične postavke i to:
-par ostaje zajedno minimum jednu sezonu parenja i više;
-mužjak i ženka dijele barem neke roditeljske odgovornosti;
-mužjak i ženka se udružuju kako bi branili potomstvo od neprijatelja.
Dobro, po ovome čak ispada da su i nevjerni supružnici monogamni, ako su jednu sezonu parenja zajedno i zajedno brinu o djeci, ali neću dalje ništa da komentiram.
Naučnici ne mogu pokazati prstom na jedan specifičan gen koji je odgovoran za monogamiju i još nisu sigurni da li isti mehanizmi važe za ljude, ali smatraju da, ako se ovaj mehanizam selekcije i povećanja -smanjenja ekspresije mogao javiti kod nekoliko vrsta kičmenjaka, vrlo je moguće da ono što važi za glodare – važi i za ljude.
Postojanje ovih zajedničkih gena ne može samo objasniti ovakvo ponašanje, nego ključnu ulogu ima upravo aktivnost gena tj. povećana ili smanjena ekspresija. Kod svih vrsta osim otrovne žabe Oophaga pumilio, pronađena je smanjena ekspresija ovih gena, što se može objasniti drugačijim evolutivnim startom ove vrste: kod njih su se mužjaci brinuli za potomstvo, prije nego su “izumili” zajedničku skrb.
