Jednom, ne tako davno sam pisala o naučnoj metodi – koracima naučnog istraživanja: promatranje, prikupljanje činjenica, objašnjenje i testiranje objašnjenja putem eksperimenta.
Ali, šta je to što dobivamo eksperimentom?
 
Rezultati eksperimenta su empirijske činjenice. Empirijske činjenice ne dobivamo metafizički, a priori, nego posmatranjem i mjerenjem nekog fizičkog, hemijskog ili biološkog sistema. Zapravo, danas se češće koristi termin “podaci“. Voda je bezbojna tekućina bez mirisa i okusa, koja se ledi na 0 C, a ključa na 100 C, odlično je polarno otapalo, sastoji se od hidrogena i oksigena – sve su to svojstva vode koja dobivamo ili posmatranjem ili mjerenjem, odnosno, to su empirijske činjenice o vodi. 
 
Međutim, podaci ne mogu postojati kao buka informacija, razbacani i nesistematizirani, jer je u tom slučaju vrlo teško operirati podacima, naći ih kada su potrebni. Jedan od zadataka nauke je da organizira empirijske činjenice tako da se mogu uspostaviti veze između podataka i neke generalizacije. 
 
Recimo, želimo istražiti kako se ponašaju gasovi. Mjerenjem prikupljamo podatke o nekoliko različitih gasova, primjerice, o temperaturi, masi i pritisku. Onda primijetimo kako se gasovi sa povećanjem temperature šire i zauzimaju veći volumen. Ova generalizacija, izvedena iz niza mjerenja, predstavlja zakon – naučni zakon.

Dakle, naučni zakoni su sumarizacije rezultata eksperimenata.
 
 
 
 
Naučni zakoni ne nastaju tek tako – od jednog eksperimenta, koji je izveden samo jedan put. Zakon je rezultat više eksperimenata, pri čemu mora biti ispunjen uslov da je eksperiment provjerljiv i ponovljiv. 
 
Međutim, naučni zakoni samo izjavljuju da se nešto događa. Ne objašnjavaju zašto i kako se to događa – zašto se neke tvari ponašaju određeno, kako se biološki sistemi reproduciraju itd.
 
Onome ko se zaista želi baviti naukom, naučni zakon nije dovoljan. Ne možemo nešto uzeti zdravo za gotovo, i učiti ga napamet, bez razumijevanja zašto i kako.
 
Na osnovi izvedenih eksperimenata, naučnici izvode hipoteze – objašnjenja zašto se nešto dešava. Međutim, hipoteze ne moraju biti tačne. Zapravo mogu biti i vrlo netačne i glupave. Moramo se bojati hipoteza i biti spremni prihvatiti da možda upravo naša elegantna hipoteza nije tačna, bez taštine.
 
Hipoteze se moraju testirati. Ako objašnjenje preživi ponovljene testove, onda ono polako dobije status teorije. Možemo reći kako je teorija testirano objašnjenje određene pojave ili procesa u prirodi. Odnosno, hipoteza je netestirano, a teorija testirano objašnjenje.
 
Naravno, postoje specijalni slučajevi kada teorija ne funkcioniše. Akumulacija ovih specijalnih slučajeva može jednom da preokrene naučnu paradigmu, onda kada se javi novo, bolje objašnjenje. Tada se događaju naučne revolucije.
 
Međutim, univerzalne generalizacije svakako ne postoje i tako je nemoguće dokazati kako je neka teorija apsulutno tačna ili netačna.