Postoje ljudi koji misle da znaju šta su GMO. I onda vrište koliko ih grlo nosi protiv GMO. A da bi se moglo shvatiti šta su GMO, mora se znati i nešto malo o proteinima, ugljenim hidratima i lipidima. Malo i o industriji i rafinisanju prehrambenih proizvoda. Malo i o samoj DNK. 

Onda bi ti antidžiemoaši znali da postoje neke namirnice iz kojih DNK neće da se ekstrahira, pa neće i bog. A mi trebamo ekstrahirati taj neki uzorak da bismo pomoću PCR i drugih metoda vidjeli je li ta DNK modificirana. 
Ako se ne može ekstrahirati DNK, to znači da se ne može pronaći ni “normalna” ni “nenormalna” (nije moj termin, to sa nenormalnom DNK su izmislili antidžiemoaši) tj. modificirana DNK.
 
Pa bi se onda antiđimioisti dobro zamislili šta jedu i koliko su, možda, hranljivih materija porijeklom iz GMO nesvjesno pojeli.
 
Neki proizvodi koje mi uzimamo su ili visoko procesuirani ili sadrže visoko procesuirane proizvode. Rafinirani šećer i rafinirano ulje su takvi proizvodi. To znači da industrija pazi da u ovim proizvodima bude što manje nečistoća – nečistoća u smislu dijelova stanica biljke koji bi mogli promijeniti miris i okus rafinirane namirnice. Cilj je da dobiveno rafinirano ulje ili šećer nemaju neki poseban miris (rafinirana ulja još ne bi trebala imati ni neki okus, sem onog neutralnog, “uljevitog”. Sjetite se samo razlike u mirisu i okusu ekstradjevičanskog te pomace maslinovog ulja (od komine maslinki) ili rafiniranog maslinovog ulja. 
 
Nema stanice – nema DNK. Nema DNK – nema modificirane sekvence.
 
Ulje može biti dobiveno iz GMO repice, kukuruza, soje i pamuka, a da se uopšte ne može dokazati da je iz GMO biljke jer ulja i masti – zajedničkim imenom lipidi, nemaju DNK! To su esteri raznoraznih masnih kiselina – zasićenih (jednostruke veze između atoma karbona) ili nezasićenih (višestruke – dvostruke i trostruke veze između atoma karbona prisutne) i trovalentnog alkohola glicerola. Glicerol je ona uljevita masa (ustvari alkohol sa tri hidroksilne -OH skupine) od koje se prave sapuni.
 
Sojino ulje se koristi u prehrani – kao dodatak keksima, vaflima, i sl. Također, lecitin koji se ponajviše dobiva iz soje, također je visokorafiniran i teško da onaj lecitin koji se korisiti kao emulgator (recimo u proizvodnji čokolada ili majoneze) sadrži tragove DNK da bi se moglo odrediti je li taj lecitin dobiven iz GMO ili non-GMO soje.
 
 
Slično je i sa fruktozom i glukozom: glukozni-fruktozni sirup (corn syrup) se dobija iz kukuruza i to ponajviše GMO kukuruza. Pogledajte malo bolje sastojke u vašem omiljenom voćnom jogurtu, Monte, Snikersu, Bounty, čokoladnom preljevu, kečapu, zobenim pahuljicama, pecivu za hamburger – svi imaju glukozno-fruktozni sirup. Nemojte se prepasti kada vam kažem da se smijem kladiti da je to većinom iz GMO kukuruza.
 
Ali ne vrištite, ne plačite i ne čupajte kose – ništa vam neće biti od malo GMO. Mada, ako ćemo realno, zašto uopšte jedete ove procesuirane namirnice? Pogotovo ako se furate na zdravu hranu kao svaki pošten antiđiemoista.