Medicinski kanabis – da ili ne? Šta kažu nauka i dokazi?

Tekst je preuzet sa websitea dr. Miloša Babića uz dozvolu autora. Za sebe kaže: “Miloš Babić je interdisciplinarni naučnik, tj. čovek koji nikako nije mogao da se koncentriše na samo jednu stvar. Proveo je daleko preveliki broj godina po univerzitetima, pri čemu je postao stručnjak u nekoliko grana nauke. U većini slučaja mu možete verovati kada priča o molekularnoj i ćelijskoj biologiji, genetici, biohemiji, biofizici, i neurobiologiji – ali nikada ako priča o više od tri od tih grana istovremeno. U svim ostalim temama, uzmite rečeno sa zrnom soli.”

1. Uvodni pojmovi

Ova tema je jako, jako kompleksna, pa čak i pre nego što se može početi odgovor, mora se prvo objasniti niz osnovnih stvari.

   Ljudsko telo proizvodi razne molekule koji nose signale od jedne ćelije do drugih. Testosteron, insulin, itsl. su primeri ovakvih signala. U okviru gomile ovakvih signalnih molekula su i takozvani endokanabinoidi – dve specifične supstance (anandamid i 2-AG). U telu se ove supstance proizvode u određenim ćelijama u odgovor na određene signale (izvinjavam se što sam neprecizan, verujte mi da će biti dovoljno komplikovano i bez ulaska u tu priču). Te supstance budu oslobođene iz ćelija koje šalju signal, i šire se (kroz krv ili druge tečnosti) do ciljnih ćelija, gde se signal prima tako što se anandamid ili 2-AG vežu za proteine koji se zovu “endokanabinoidni receptori.” Efekt ovog signala je veoma, veoma komplikovan. (Za stručnije čitaoce: u većini slučajeva smanjuju koncentraciju cAMP, i pritom istovremeno aktiviraju MAP/ERK signale, MAP kinaze, i kompleksno modulišu PI3/PKB, pa ajde sad ti razluči efekte.)

   Efekti endokanabinoida su manjim delom direktni, a većim delom se svode na modulaciju i promenu odgovora koje ćelija ima na druge signale koje istovremeno prima. Drugim rečima, dejstvo na određenu ćeliju velikim delom zavisi od drugih signala koje ta ćelija u tom trenutku prima – što će se razlikovati od osobe do osobe, i od ćelije do ćelije.
Kanabis (konoplja, marihuana, “trava,” itd.) sadrži niz supstanci koje deluju na endokanabinoidne sisteme u ljudskom organizmu. Od ovih su najvažnije dve: tetrahidrokanabinol, THC, koji dovodi do većine psiholoških efekata “uduvavanja”; i kanabidiol, koji generalno ne izaziva psihoaktivne efekte. Obe supstance se vezuju za te iste endokanabinoidne receptore kao naši prirodni signalni molekuli, i aktiviraju ih – mada ne na potpuno isti način. Kod ove vrste receptora (GPCR familija), nije samo bitno da se aktiviraju, nego je važno kako se aktiviraju: koliko dugo je signal prisutan, koliko je snažan, kojim načinom se ukloni, itd.

   Kao analogija, zamislite kontrolno dugme na nekoj mašini. Kada to dugme pritisnete, dobijete različite efekte u zavisnosti koliko dugo ga pritisnete, koliko snažno, pod kojim uglom, i u kom pravcu skinete prst sa njega kada prestanete sa pritiskanjem. Endokanabinoidi su normalan unutrašnji “prst” koji pritiska to dugme u okviru normalne funkcije tela; kanabis je kao da spolja doleti lopta, gumena, ali i pomalo lepljiva, i naleti na to dugme.

   Mada se endokanabinoidi klasifikuju kao neurotransmiteri (oslobađaju ih nervne ćelije, i većina receptora je na nervnim ćelijama), oni postoje i na masi drugih ćelija u okviru tela. Pre svega, prisutni su na leukocitima, belim krvnim zrncima – ćelijama koje čine osnovu našeg imunog sistema. Kao dodatna komplikacija (pošto ih nema dovoljno), nivoi su različiti – B ćelije (koje proizvode antitela) imaju najviše receptora, dok druge imaju različite nivoe u zavisnosti od imunog stanja organizma. Dakle, na sve komplikacije endokanabinoidnog signaliranja možemo dodati komplikacije imunološkog signaliranja.
Što proizvodi haos kada se stvari pogledaju detaljno. Uzmimo efekte na imunu funkciju kao primer. Kod infekcije stafilokokama, efekt korišćenja kanabisa je pozitivan, jer sam kanabis na neki način deluje kao otrov protiv te grupe bakterija; istovremeno, infekcija bakterijama iz Listeria porodice je mnogo gora kod korisnika kanabisa (imuna reakcija im je potisnuta, uporedivo sa dosta snažnim steroidima). Pneumokokni meningitis – manje oštećenja mozga ako se doda kanabis. Infekcija pluća Legionella bakterijom – povećana smrtnost ako se doda kanabis.

   Iz ovoga sledi da možemo, za potrebe ovog teksta, celu sliku svesti na sledeće stavke:

  • Uticaj kanabisa je kompleksan i nepredvidiv.
  • Efekti na bilo koju osobu će biti uslovljeni velikim brojem genetskih i razvojnih faktora, kao i opštim stanjem organizma u trenutku uzimanja.
  • Ovi kompleksni efekti na još kompleksniji način menjaju funkciju imunog sistema, sa teško predvidivim posledicama.

2. Da li kanabis leči MS, rak, ili druge bolesti?

  MS je autoimuna bolest. Aktivacija kanabinoidnih receptora na leukocitima u većini slučajeva dovodi do smanjenja funkcije imunog sistema, i samim tim smanjenog nivoa zapaljenja. Ovo može biti dobro kod MS, pogotovo pošto se bolest zasniva na prisustvu loših autoimunih antitela (a endokanabinoidi modulišu najviše baš B ćelije). Ali… zbog pomenutog kompleksnog dejstva na imuni sistem, nekim ljudima može da bude i gore nego što im je bilo. To je teško predvideti. Za sada nema dovoljno dokaza koji bi pokazali da je ova terapija delotvorna.

   Slične komplikacije važe i za rak. Iz činjenice da generalno smanjuje aktivnost imunog sistema, očekivali bismo da korisnici kanabisa imaju više rakova, ili da im rakovi brže napreduju; ali to nije slučaj. Nađeni su neki slučajevi povećanja, ali marginalni i pod znakom pitanja (recimo, povećanje rizika raka testisa od možda par procenata). Nije potpuno jasno zašto; najverovatnije objašnjenje iz trenutne tačke gledišta je da kanabinoidni receptori istovremeno potiskuju imuni sistem u borbi protiv raka, ali takođe istovremeno smanjuju i brzinu širenje samih malignih tumora.

   Ovo se generalno uklapa i u obzervaciju procesa iz koga potiče najveći deo priče na internetu o “lečenju raka kanabisom.” Šta se u stvari događa? Pa, ljudi imaju rak; počnu da uzimaju kanabis ili ulje kanabidiola; to dovede do smanjenog zapaljenja u okolini tumora, što znači da se ukupna zapremina tumora smanji; ljudi se bolje osećaju (i pričaju po Internetu kako im se tumor smanjio i kako im je bolje); i onda šest meseci kasnije umru kada taj usporeni rak ipak izraste.

   Što je opet još jedan novi nivo komplikacija: biohemijski, imunološki, a sada i moralni. Jer, razmislite: da li je ovo loše? Sa jedne strane, može biti užasno loše, ako ljudi prestanu sa hemoterapijom i operacijama i umesto toga veruju da će ih kanabis izlečiti. Sa druge strane, za čoveka koji ima smrtnu dijagnozu, ovo može da bude poboljšanje kvaliteta života i možda neko malo produženje – još par dodatnih nedelja u kojima se oseća dovoljno dobro za normalnu aktivnost, i koje može da provede sa porodicom.

Slične stvari nalazimo i kod drugih grupa za koje su rađene kliničke studije. Pokušano je sa fibromijalgijom, hroničnim zamorom, demencijom, autoimunim bolestima creva… U svim slučajevima, kada se svi podaci uzmu u obzir, nema dovoljno dokaza niti da pomaže niti da odmaže.
Možemo na ovo dodati činjenicu da je kanabis sada legalizovan u mnogim državama, i da je široko korišćen, ali da učestalost bolesti nije opala, niti se pojavio nagli porast u ozdravljenjima i izlečenjima. Ni za rak, ni za autoimune bolesti, niti za bilo šta drugo. Ovo samo po sebi pokazuje da kanabis nije “magična terapija.”

S druge strane, nema ni pogoršanja, niti povećanja u bolestima nakon legalizacije. Kanabis nepredvidivo moduliše ekstremno kompleksan interni sistem koji čini jednu od osnovnih osovina veze između mozga i imunog sistema. Ogroman deo te funkcije ne razumemo. Za sada ne vidimo neke katastrofalne efekte, ali ne vidimo ni neke posebno pozitivne.
Čak i van imunog sistema, kanabis ima vrlo različite efekte na različite ljude. Kod jednih proizvodi snažnu paranoju, kod drugih prijatno i opušteno stanje. Nekim ljudima je spas protiv nesanice, dok drugi ne mogu da spavaju uopšte ako ga konzumiraju. Ali dva efekta postoje kod većine ljudi, i posebno su bitna.
Prvo, tu je analgeza: za veliki broj ljudi, kanabis deluje kao snažno i dobro sredstvo protiv bolova. Studije su pokazale da nakon što u nekoj državi ili regionu kanabis postane legalan, ubrzo takođe padnu nivoi korišćenja opijata (teških sredstava protiv bolova koja izazivaju jaku zavisnost). Mnogi ljudi sa hroničnim bolovima se kunu da im jako mnogo pomaže.

 Drugo, antiemeza, sprečavanje mučnine. Danas postoje mnogo bolji lekovi, ali u periodu od 1990-2010, bila je otvorena tajna da je veliki deo pacijenata na hemoterapiji neprestano koristio kanabis protiv jake mučnine koju takve terapije često proizvode. Danas se koristi manje, ali i dalje je prilično široko prisutan.

Kao što bismo mogli da očekujemo nakon svega rečenog, ni ova dva efekta nisu garantovana kod svih. Kod značajnog broja ljudi, kanabis nema nikakvog posebnog efekta na bol; a kod nekih ne samo što ne sprečava, već izaziva mučninu. Ova grupa uključuje i mene: ja ne mogu da koristim ništa sa kanabisom, iako je legalan, jer kod mene izaziva ne samo mučninu već i snažnu vrtoglavicu.

Pored ova dva osnovna efekta, kanabis se u retkim slučajevima pokazao kao delotvoran u kontroli nekih oblika epilepsije koji se nisu mogli kontrolisati drugim lekovima ili sredstvima. Od posebne važnosti, ovde je aktivna supstanca kanabidiol, dakle supstanca koja NE izaziva psihoaktivne efekte, i sa kojom čovek može normalno da funkcioniše.

Sa negativne strane, u slično retkim slučajevima, kod adolescenata kanabis može da pokrene ili pogorša početne stadijume određenih mentalnih bolesti. Šizofrenija i nekoliko sličnih bolesti se javljaju najčešće tokom konačne faze razvoja mozga, između 16-te i 24-te godine života. U tom kritičnom periodu, korišćenje kanabisa treba izbegavati.

Ja živim u državi u kojoj je kanabis odavno legalan za medicinske svrhe, a gde je postao legalizovan i za rekreativne pre par godina. Rezultati legalizacije su generalno dobri. Već pomenuti pad u korišćenju opijata je velika stvar: opijati su adiktivni i opasni, i svako smanjenje je dobro. Pored toga, takođe je opao nivo korišćenja alkohola (koji je sam po sebi droga; po posledicama i izazivanju zavisnosti, znatno teža nego marihuana). Pušenje trave nije zdravo, kao što nikakvo udisanje dima ne može biti; ali kanabis se može koristiti i u obliku jestivih proizvoda, što eliminiše taj problem. Mada može izazvati psihološku zavisnost, kanabis ne izaziva fizičku zavisnost (čovek se neće razboleti ako prestane da ga konzumira).

Ukupno, moje lično i profesionalno mišljenje je da kanabis treba da bude legalizovan, oporezovan, i kontrolisan u prodaji (idealno sa zabranom prodaje mlađim od 24, svakako mlađim od 18 godina). Kanabis ima dovoljno pozitivnih medicinskih efekata da ga treba ukloniti sa spiska “opasnih droga,” plus legalizacija oduzima kriminalcima veliki izvor prihoda. No, pozivi na legalizaciju ne treba da budu pakovani u tekstovima koji se pozivaju na neistinite priče o lečenju raka i drugih bolesti. Ima dovoljno stvarnih razloga za legalizaciju, bez da se na to dodaje.

Zbog kompleksnosti teme, umesto mojih uobičajenih referenci na studije, daću ispod linkove na poglavlja dužih review tekstova koji sumiraju informacije. Ti tekstovi takođe sadrže mnogo duže liste referenci nego što bih ja realno mogao da dam ovde, tako da možete proveriti dalje tok informacija ako vas neki detalj ove priče posebno zanima.

https://www.karger.com/Article/FullText/481824
https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC4624216/
https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2768535/
https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC4302404/