Želim da pročitate jedan lagan, nedug, topao tekst, toliko drugačiji od onoga što inače pišem. Da malo svi odmorimo od teških stvari. Dobri nastavnici koji imaju strpljenje i znaju prenijeti znanje jedan su od važnih elemenata jačanja naučne pismenosti.
 
Kojih se nastavnika sjećate? Imenom, prezimenom, likom, djelom i riječima? Ja se prilično dobro sjećam svojih nastavnika i profesora, pogotovo onih iz gimnazije, ali i onih iz osnove. 
 
Ipak, jedna od njih je stvarno bila jedna ljudska i profesionalna gromada. Profesorica hemije Vera Jožanc je bila osoba koju su voljeli čak i oni sa slabijim ocjenama iz njenog predmeta. Istovremeno, od vas je tražila sve – morali smo i u IV razredu znati objasniti nešto iz I razreda – ali je ona i davala sve. S njenih sati smo izlazili tako da i oni koji nisu voljeli hemiju, nije im ležao taj predmet i nisu imali namjeru studirati prirodne nauke izađu tako da znaju neki osnov. Nije se moglo desiti da se ne zna šta je pH vrijednost, a učenici su savladavali i prilično komplikovane stvari poput ispisivanja elektronske konfiguracije atoma nekog elementa (1s2, 2s2, 2p6… itd.)
 
Osnovno pitanje profesorice Jožanc je bilo to koji je najbolji polarni rastvarač. Kada date odgovor na to pitanje (hint – voda), onda bi vam ona postavljala dalja potpitanja o strukturi molekule vode, uglu između atoma kisika i vodika, o parcijalnim nabojima, dok vas ne provede kroz subatomsku strukturu atoma. I nije bezveze ovo značajno pitanje – struktura molekule vode koja čini da je voda tako dobar polarni rastvarač, krucijalna je za život na našoj planeti zaista se proteže od gradiva prvog razreda do završetka gimnazije. 
Ona nam nikada sama nije ispričala priču o tome zašto je voda najbolji polarni rastvarač, ali nas je na času vodila da indukcijom i na osnovu priloženih dokaza sami izvedemo zaključak.
 
Naučivši nas kako da nađemo odgovor na ovo pitanje, naučila nas je i kako da nalazimo ogovore na druga pitanja. Praktično – provela nas je kroz naučnu metodu, od pitanja, preko opservacije, stvaranja hipoteze i dokazivanja hipoteze.
 
Inače, gospođa Jožanc primarno zapravo nije bila profesor hemije, nego je došla iz industrije. Ako me sjećanje ne vara, radila je i u Maraski nekada davno. Ali je kao pedagog bila bez premca – iskreno, po njenom ponašanju na nastavi i sa učenicima, mogla bi se dobra knjiga-vodič za druge nastavnike napisati. 
 
Krasilo ju je neobično strpljenje, a ako bi se naljutila, to bi bila pravednička, vrlo kontrolisana ljutina, a ne nikakva histerija i dreka. Nikada se nije izderala na učenika, bila nepravedna. Bila je u stanju ne dati jedinicu, nego reći učeniku da to nauči za idući put. Jer cilj škole nije kažnjavanje učenika i hvatanje nekoga kada nije spreman, već borba da u tim glavama nešto ostane, da se nešto shvati. Takvi nastavnici ohrabruju učenike.
 
Nije nas nikada tjerala da učimo prepričavati lekciju – osnova su uvijek bile hemijske reakcije i zadaci.  Jer učenje i shvatanje hemije se zasniva na tome i to je predmet na kojem nema koristi od bubanja lekcija. 
 
Pokazala nam je kako ono što smo učili na hemiji u prvom razredu ima liniju nadovezivanja na sve ono poslije i da je hemija jedna velika priča bez kraja i da se ne može parcijalno učiti kao ovo mi treba, a ovo mi neće trebati, mogu da preskočim. 
 
Veliko hvala, Vera Jožanc!
 Nastavnici su važni!