Teško je ostati imun na učenja zasnovana na ne-naučnim metodama i bez argumentacije. Danas, u svijetu na domak tastature, ta učenja se šire čak i brže nego naučne istine. Naravno, još jednom ponavljam kako ne tvrdim da su neke naučne istine za koje mi danas smatramo da su čvrste i neoborive dogme i da se ne mogu i ne smiju mijenjati. Nauka, kada stekne dovoljno novih spoznaja, mijenja paradigme. Tako se nakon otkrića uloge DNK i procesa transkripcije DNK na RNK ovo otkriće zvalo “Centralna dogma” molekularne biologije jer su svi argumenti govorili kako je moguć jedino proces prepisivanja DNK na RNK, a ne suprotno, što je poslije oboreno jer se danas zna kako postoje virusi koji imaju samo RNK i da ti virusi, kako bi preživjeli, prepisuju svoju RNK na DNK domaćina. Te viruse zovemo retrovirusi. Primjeri retrovirusa su HIV, te virusi sindroma majmunske imunodeficijencije i mačje imunodeficijencije (mačja SIDA). Zapravo, pogrešno sam se izrazila – Centralna dogma nije oborena, nego je proširena ovim specijalnim slučajem.

U pseudonauci, međutim, stvari se ne mijenjaju: pseudonauka se bavi alhemijom, i dalje odbija vakcine, povrće đubri mjehurom jelena koji je napunjen hajdučkom travom, tumači kvantnu fiziku kako joj volja, liječi homeopatijom i zastupa kreacionizam, igra se imanentnom ljudskom potrebom za odnosom prema nečemu metafizičkom kroz lažnu i površnu duhovnost i još mnogo štošta. Zbog toga, neki od ogranaka pseudonauke često postaju istorija.

Kada je nešto oprečno sa naučnim konsenzusom, to ili je zametak naučne revolucije, kao što je to bilo Kopernikovo shvatanje da Zemlja kruži oko Sunca, a da Ptolomejov sistem jednostavno nije ispravan, ili je potpuno netačno te za društvo obično pogubno udaljavanje od naučne metode.

Jedan takav istorijski primjer pseudonaučnog neprihvatanja konsenzusa bio je lisenkoizam, nazvan tako po ruskom agrobotaničaru Trofimu Denisoviču Lisenku (rus. Трофи́м Дени́сович Лысе́нко) koji je odbio priznati mendelijansku genetiku i Mendelova pravila nasljeđivanja kao naučnu istinu. Lisenko je smatrao kako živa bića stiču osobine pod uticajem okoline, zapravo, stvorio je teoriju na bazi Lamarckovog koncepta nasljeđivanja stečenih osobina. Da je ovaj koncept istinit, to bi dijete mišićavog muškarca imalo mišiće. Međutim, nije tako. Lisenko je odbijao koncept gena te Darwinovu prirodnu selekciju. Proponenti lisenkoizma su tvrdili kako se raž može pretvoriti u pšenicu i pšenica u raž ili da korov može postati usjev.

Trofim Lisenko, 1938. 
 
 

Možda vam se ove tvrdnje mogu učiniti smiješnim i infantilnim, ali u staljinističkom SSSR-u, ovo je bio “naučni koncenzus”. Lisenko je bio uticajna figura, veoma blizak drugu Džugašviliju te je lisenkoizam postao oficijelni koncept u SSSR. Zapravo, bilo bi ispravnije lisenkoizam nazvati političkom doktrinom nego naučnim konceptom. Prije svega, plastičnost osobina je odgovarala marksističkom učenju-dogmi. Ova previše bukvalno shvaćena metafora dijalektičkog materijalizma politički je odgovarala establišmentu SSSR-a, odnosno, lisenkoizam je bio “politički korektno” učenje.  Međutim, postoji jedan dublji razlog slaganja sa Lisenkovim nepriznavanjem mendelijanizma: Gregor Mendel je bio sveštenik, redovnik i to da jedno svešteno lice otkrije mehanizme nasljeđivanja nikako nije odgovaralo rigidno ateističkoj atmosferi SSSR-a.

Danas, mi prečesto govorimo o sukobu religije i nauke u okviru raznih grana i podgrana kreacionizma, ali rijetko se prisjećamo da nauka i naučnici pate pod bilo kojim jednoumljem, bilo kojim totalitarnim sistemom. Zvanično se Politbiro Komunističke Partije Sovjetskog Saveza opredijelio za lisenkoizam. Postoji anegdota da je Hruščov argumentisao ispravnost lisenkoizma tako što je govorio da je Lisenko dobitnik Ordena Lenjina.

Međutim, Lisenkove ideje su pale u vodu onda kada je sve to trebalo sprovesti u djelo. Raž se nije pretvorila u pšenicu. Uprkos tom evidentnom nedostatku lisenkoizma, da ne kažemo neispravnosti, naučnici u SSSR-u su objavljivali lažirane podatke i uništavali su dokaze kako lisenkoizam nije ispravan. I upravo su ti naučnici bili nagrađivani, dobijali su finansijska sredstva, dok su oni koji bi kritikovali lisenkoizam bili proglašavani “buržujskim fašistima” koji se protive marksističkoj dogmi. Prema knjizi The Perversion of Knowledge: The True Story of Soviet Science autora Vadima Birsteina, preko 3000 značajnih biologa je u toku kampanje Staljina protiv oponenata lisenkoizma završilo po zatvorima ili bilo otpušteno.

Lisenkoizam i politička doktrina staljinizma su uticali i na neke druge nauke u SSSR: na neurofiziologiju i citologiju, ali i mnoge druge, a sovjetska nauka se udaljila od međunarodne naučne zajednice. Efekti ove krize četrdesetih i pedesetih godina prošlog vijeka osjete se na naučnoj zajednici zemalja koje su nastale raspadom SSSR-a. Lisenkov utjecaj na nauku je opao pedesetih, naročito nakon Staljinove smrti, ali je razvoj nauke skrenut sa kolosjeka.