Kruška je prilično staro voće i kao da je pomalo zapostavljena.
Ljudi više vole jabuke. Jabuka je sigurna – ima velik izbor za one koji vole kisele, slatke, krompiraste za pečenje, crvene, žute, zelene, šarene, domaće, ledarice. Krušaka nema toliki izbor.
Problem s kruškama je i to što ne mogu dugo stajati, počinju, slično bananama, da prezrijevaju, usljed utjecaja etilena, plina koji je ujedno i biljni hormon koji potiče sazrijevanje, pa na kraju i truljenje plodova.
Zatim, krušku ne možete baš ubrati s drveta i odmah jesti – poput mušmula moraju proći neko vrijeme “dozrijevanja” na hladnom. Naime, potrebno je da skrob u plodu kruške bude prerađen u procesu dozrijevanja u nama poznati invertni šećer – mješavinu glukoze i fruktoze.
Kruške imaju i skupine stanica zvanih ,,kamenice” koje su jako tvrde, pogotovo u nezrelom plodu. One su zapravo stanice sa jako odebljalim staničnim zidovima. No, u kruškama ih ima manje nego u dunji.
Još nešto – kada uzmete krušku, dok ne zagrizete nikada ne znate na čemu ste – da li je ona superslatka i sočna ili je prezrela bez ukusa ili tvrda i ko karton bez arome. Ljudi ih često izbjegavaju.
Kruške, kao i dosta nama poznatog voća, spadaju u porodicu ruža (Rosacea), i u rod Pyrus. Ima ih nekoliko vrsta, od kojih je nama najbliža evropska kruška Pyrus communis, ali ima niz azijskih vrsta a sve one imaju svoje kultivare i postoje hibridi. Možda su kod nas najpoznatiji kultivari Abata i “Viljemovka” (Williams).
Porijeklom je iz Kine, odakle se proširila po Srednjem Istoku ali se mogla naći i u Evropi i to u predhistorijsko doba.
Aromu krušaka, u zavisnosti od sorte do sorte čini preko dvadesetak molekula, od kojih bi se kao najznačajnija mogla izdvojiti molekula zvana etil (E,Z)-2,4-dekadienoat, ester, koji daje karakteristični miris. Podtonove ovog mirisa čine heksil acetat, koji ima aromu zelenog voća, 2-feniletalnog, koji je medasto-voćkast, 1-heksanol (na gorke bademe, marcipan) i beta-damascenon, koji je važna komponenta mirisa ruža.
