Zašto zadnjih godina ima toliko mnogo antivakcinaša? Mislim, kod nas, ne mogu sad nagađati uzroke antivakcinanja u SAD.

 

 
Imamo nekoliko generacija koje nisu osjetile dječije bolesti protiv kojih postoje vakcine. Sad su te generacije odrasle – sedamdeseta i osamdeseta godišta, i mnogi od njih imaju svoju djecu. Neki pripadnici tih generacija sasvim ležerno odbijaju dati svojoj djeci vakcine. Ne vode ih na vakcinacije, niti na sistematske preglede. Ili vode, samo odbiju vakcinu. Nije mi jasno kako ljekari kojima roditelji kažu da odbijaju vakcinu ne mogu ništa.
 
Dakle, imamo reproduktivno stasale generacije koje nikada nisu vidjele velike boginje, tuberkulozu, rubeolu, zaušnjake i sijaset drugih bolešturina. Nisu gledali kako im neko u porodici umire od tuberkuloze. Nisu gubili od nastave zato što su imali ovu ili onu dječiju bolest. Nisu nikada otvorili medicinski leksikon ili medicinsku enciklopediju i vidjeli kako izgledaju bolesnici oboljeli od ovih bolesti. Jer, to bi im pokvarilo ručak. 
 
Za njih su ove bolesti nešto što se nikada nije dogodilo ili se događa drugima. Ne njima. Ne kod nas. Samo treba dobro ruke prati i to je to. Zapamtili su jedino onu iz prvog osnovne “higijena je pola zdravlja”. Trljam, trljam, sve se puši, perem glavu, vrat i uši. 
 
Kada im neko i spomene bolesti rubeola, morbili, zaušnaci, hripavac, kažu “pa to su dječije bolesti, nek preleži”. Boli njih briga za komplikacije koje ove dječije bolesti mogu prouzrokovati, boli njih briga što se djeca pate sa temperaturom, osipom, svrabom, što ih bolest iznuri. Boli ih briga što dijete gubi od nastave dok leži. Boli ih briga što njihovo dijete može zaraziti cijelu školu. Sebičnost. Sebičnost i taština. 
 
Zašto nove, uber-pametne generacije sa svojim fakultetima, sa svojim zvučnim zanimanjima, sa svojim nazovi kosmopolitanizmom imaju problem sa vakcinama? Naravno, ne svi, jer ipak broj onih koji se protive vakcnama i odbijaju ih dati svojoj djeci ili propituju značaj vakcinacije nije strašan, ali je alarmantan.
 
 
 
Jednostavno – nisu učili u osnovnoj školi.
 
Jedini put, koliko sam ja primijetila, da se vakcinacija i njen značaj spominju u školskim udžbenicima, jeste u 9. razredu. Također, mislim da se nekada vakcinacija spominjala samo u 8. razredu. I to kako? Strogo naučno. Vakcina je oslabljeni uzročnik bolesti koji, kada se unese u organizam, izaziva imunološku reakciju i tijelo stvara antitijela za uzročnika. Otprilike ovako:

 

 

 

 

Da se razumijemo – udžbenik biologije (Biologija za 9. razred, autori Jasminka H.Halilović i Aida Begić) je jedan sasvim dobar udžbenik, korektno urađen. I ovo poglavlje o vakcinaciji u sklopu lekcije o krvi je korektno, nema tu ništa netačno napisano. Ali nimalo bolje napisano, nimalo opširnije, informativnije, od onih poglavlja o vakcinaciji koja je učila moja generacija. Samo se spomene da je to stečeni imunitet i da se antitijela u organzam unose vakcinacijom. Ovako šturo objašanjavanje vakcinacije, bez insistiranja na njenom značaju, bez priče o bolestima od kojih ona štiti, o kolektivnom imunitetu populacije, o istoriji vakcina, bez slika bolesti – jednostavno ne stvara sliku koja će se urezati u glavama učenika da dobro nauče šta je vakcinacija i kakav bi svijet bio bez nje.
 

Ovdje o vakcinaciji i bolestima od kojih ona štiti možete saznati samo ako upišete medicinu ili biologiju. Pretužno. Neznanje stvara strah i otpor. Jedno je propitivati značaj i istinitost tvrdnji – treba sve propitivati, ali drugo je dovoditi dokazane naučne činjenice u pitanje. Propitivati značaj vakcina je tražiti toplu vodu. Naravno, postoje i komplikacije nakon vakcinacije, niko ne krije to – ali su izuzetno rijetke. Treba raditi na testovima koji bi mogli predvidjeti komplikacije. Prema podacima CDC, od 25 miliona vakcinisanih, samo 33 ljudi je imalo ozbiljne alergijske rakcije na vakcinu. Sa portala BUKA prenosim podatke o opadanju procenta vakcinisanih u Republici Srpskoj:

Prema Izvještaju o izvršenoj imunizaciji u Republici Srpskoj za 2014. godini Instituta za javno zdravstvo RS, portalu BUKA dostavljeni su podaci o obuhvatu vakcinisane djece, pa se tako navodi da je za BSG postotak 98,55 %, za DiTePer 77,47 %, za OPV 79,34 %, za MRP 88,15 %, HVB 87,71 %, Hib 74,79 %, DiTe81,92 % DiTe pro adultis 88,96 % Ana Te 92,52 %
77%? 88%? Kakvi su ovo brojevi? Za kolektivni imunitet nedovoljno. 
Pitanje je zašto udžbenici  ne spominju kolektivni imunitet (herd immumity)? Ja to nisam učila u školi. A trebalo je da piše u knjigama. Ne objašnjava se ni u udžbenicima iz kojih uče nove generacije. Da kolektivni imunitet predstavlja proporciju imunih – vakcinisanih u nekoj grupi, populaciji – samo je to trebalo objasniti. Da varira od bolesti do bolesti, ali da na nivou neke države mora biti iznad 95% (to je često malo, obično treba biti oko 98%) i da mi, ako se vakcinišemo, štitimo populaciju, praktično štitimo državu. 

 
Izvor: NIH
 
 
Premalo, nedovoljno naglašavajući opasnost od bolesti, govori se o tuberkulozi i poliu, o raznim drugim virusnim i bakterijskim bolestima. Djeca ne uče o epidemijama kuge… ili ne dovoljno, tek spomenu malo kada se uči srednji vijek, iz istorije. Čini mi se da da većina ljudi ne bi mogli  prepoznati simptome smrtonosne zaraze ni da im pozvoni na vrata i kaže đesi štamai?